Štenećak predstavlja veoma kontagiozno virusno oboljenje od koga oboljevaju najčešće mladi psi uzrasta od 3 do 8 meseci, međutim od štenećaka mogu da obole i stariji psi koji nisu vakcinisani. Radi se o pantropnom virusu koji napada epitelne ćelije koje se nalaze na površini različitih tkiva. Štenećak se javlja u više formi jer se radi o virusu koji napada skoro sva tkiva. Najčešće forme štenećaka su digestivna, respiratorna i nervna forma koje se javljaju kod mladih ne vakcinisanih životinja, takodje postoji I kožna forma bolesti koja se javlja kod starijih jedinki.
Klinički simtomi bolesti počinju da se javljaju od 5 do 15 dana od infekcije i praćeni su apatijom, inapetencom, gubitkom apetita, vodenastim iscetkom iz očiju i nosa, sledećih nekoliko dana iscedak počinje da se menja, postaje žućkast, lepljiv i gust. Takođe dolaze do izražaja i respiratorni simptomi kao sto su kašalj, dispnoja i gnojni iscedak iz očiju i nosa. Dešava se da ne dolazi do povećanja telesne temperature. Digestivna forma štenećaka najčešće je praćena povraćanjem, prolivom i kao posledica toga jakom dehidracijom. Dve do tri nedelje od infekcije dolazi do razvoja nervne forme bolesti koja je praćena sledećim simptomima mioklonusom, epileptičnim napadima i gubitkom vida. Psi koji ispolje nervnu formu bolesti ne preživljavaju, a i ako prežive ostaju trajne posledice. Treba napomenuti da kod nekih pasa mogu da budu primećeni samo neki simptomi kao što su atrofija čeonih mišića koja može da bude toliko izražena da izgleda kao da u tom delu nema uopšte mišića. Kod mladih jedinki kod kojih se odvija faza rasta stalnih zuba dolazi do nedostatka gleđi na delovima zuba koji su izrasli nakon infekcije, tako da se formira takozvano štenećakovo zubalo. Postoji još jedna forma štenećaka, takozvana kožna forma koja se ispoljava orožavanjem kože šapa i nosa gde na nosu dolazi do pojave orožalih pečurkastih promena.
Dijagnostika štenećaka u ambulantnim uslovima postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike i brzih testova koji se baziraju na ELISA metodu za antitela specifična za štenećak i na taj način se brže dolazi do dijagnoze nego sa nekim laboratorijskim metodama. Terapija štenećaka usmerena je prevashodnu u sprečavanju razvoja sekundarnih bakterijskih infekcija iz raloga što virus dovodi do duboke imonusupresije kod pasa, pa onda oni postaju podložni razvoju bolesti izazvanih bakterijama naročito pojavi teških pneumonija. Terapija podrazumeva upotrebu antibiotika širokog spektra i intravenska nadoknada tečnosti infuzijama. Preventiva predstavlja najvazniji vid zaštite od štenećaka. Preventiva podrazumeva izolaciju infektivnih jedinki i vakcinaciju zdravih jedinki. Vakcinacija štenadi se obavlja sa 6 do 7 nedelja starosti, drugu vakcinu štene treba da primi sa 10 nedelja starosti, a treću vakcinu sa 14 nedelja starosti. Prognoza za štenećak je oprezna kod razvoja akutne nervne forme prognoza je loša, dok kod ostalih oblika bolesti ishod u mnogome zavisi od brzine reagovanaja vlasnika i sposobnosti psa da odgovori na infekciju. Treba napomenuti da vakcinacija treba da se sprovodi kod svih starosnih kategorija pasa, zato što i odrasli stariji psi mogu da obole od ove bolesti
